Развој преваре као мане воље. У класичном и посткласичном римском праву, превара (dolus malus) је схваћена као деликт који обухвата све радње учињене са намером да наведу другу страну да учини неки материјални или правни акт који ће му нанети штету, а који не би учинио да није било те долусне радње. Према дефиницији коју је формулисао Xxxxxxx превара је изигравање, тј. кад се, у циљу обмане других лица једно представља, а друго ради - Dolus malus est machinatio quaedem alterius decipiendi causa, cum allquid simulatur et allud agitur (Ulpianus, D. 4,3, 1, 2). Dolus malus је свако намерно поступање противно савесности, поштењу и добрим обичајима, којим се другом наноси штета. Xxxxxx истиче да је dolus malus свака лукавост, обмана или изигравање, предузета да се неко заведе, обмане или превари (Xxxxx, 2013: 115). Превара у римском праву није сматрана маном воље, те је уговор закључен под преваром производио правно дејство. Тужба преварене стране није утицала на пуноважност уговора, али је она могла захтевати накнаду штете. Промена карактера преваре у правној науци десиће се након рецепције римског права у Европи. Ренесанса римског права започета је на теоријском плану, а завршена је доношењем буржоаских грађанских законика. Француска теорија и правна мисао која је поред заблуде и принуде, уврстила и превару у недостатке воље, однела је превагу приликом доношења Француског грађанског законика 1804. године што је касније прихватио и Немачки грађански законик 1896. године, као и законици донети под њиховим утицајем. Према Француском грађанском законику, превара је разлог за поништење уговора, ако су преварне радње једне уговорне стране такве, да је очигледно да друга страна, да њих није било, не би закључила уговор (Xxxxx, 2013: 108). У складу са чл. 1116. Француског грађанског законика, преварне радње састоје се од: 1) лажног представљања ствари, 2) прикривања стварности, 3) спречавања друге уговорне стране да стекне тачан увид у оно што чини и 4) ћутања које у таквим околностима може бити превара. Према Аустријском грађанском законику2 „Ако је једна страна од друге стране, лажним наводима заведена, и заблуда се тиче главне ствари, или какве њене битне 2 Allgemeines bürgerliches Gesetzbuch (1812), §871. особине, на шта је намера поглавито била управљена и изјављена, онда за заведеног не постоји никаква обавеза“. Грађански законик за Кнежевину Србију из 1844. године дефинише превару у §537: „При уговору, страшење, лаж, превара и обмана употребљена никоме не помаже, но шта више одмаже. Такав ...
